Ima momenata u životu kada jednostavno zaboravimo na naše najbliže i kada smo prema njima drski, sarkastični i ljuti čak i za najmanju sitnicu…
Ima jedna odlična rečenica u knjizi Metjuza koja kaže „Sačuvajte jastoga za mamu i tatu“.
Koja je svrha izneti najlepše stolnjake, tanjire i čaše kada nam dolaze rođaci koje nismo videli 20 godina, ( a pitanje je i da li ćemo ih videti sledećih 20), a tokom svakoga dana koristiti istrošeno posuđe i flekave stolnjake…
Samo parafraziram, ali zar nije tako? Zašto smo prema najbližima „opušteni“ a prema drugima se toliko trudimo (ponekad čak i previše)…
Ne čuvajte porcelan, kristalne čaše i najlepše šoljice za „jednog dana“… Koji je to dan uopšte?? Ovo bih vezala za ono biću srećna kada završim fakultet, pa onda kada nađem posao, pa kad se penzionišem…i onda sve to prođe i dođete u situaciju da sa 70 godina kažete- barem da sam bila svesna svega ovog dok sam još bila u srednjoj školi….trudila bih se da budem srećna svakoga dana…
Sreća nije odredište, sreća je putovanje.
Ima jedna odlična rečenica u knjizi Metjuza koja kaže „Sačuvajte jastoga za mamu i tatu“.
Koja je svrha izneti najlepše stolnjake, tanjire i čaše kada nam dolaze rođaci koje nismo videli 20 godina, ( a pitanje je i da li ćemo ih videti sledećih 20), a tokom svakoga dana koristiti istrošeno posuđe i flekave stolnjake…
Samo parafraziram, ali zar nije tako? Zašto smo prema najbližima „opušteni“ a prema drugima se toliko trudimo (ponekad čak i previše)…
Ne čuvajte porcelan, kristalne čaše i najlepše šoljice za „jednog dana“… Koji je to dan uopšte?? Ovo bih vezala za ono biću srećna kada završim fakultet, pa onda kada nađem posao, pa kad se penzionišem…i onda sve to prođe i dođete u situaciju da sa 70 godina kažete- barem da sam bila svesna svega ovog dok sam još bila u srednjoj školi….trudila bih se da budem srećna svakoga dana…
Sreća nije odredište, sreća je putovanje.
Trudite se da svakoga dana uvidite koji su to ljudi koji su vam najbliži, tu kraj vas i koji će istog trena hteti da vam pomognu kada vam zatreba.. koliko ih poštujete i kako im se obraćate na svakodnevnom nivou? Da li im upućujete lepe reči, pune pažnje, pune poštovanja, da li obraćate misli na vaš ton, da li se uopšte trudite barem malo… ili je upravo suprotno?
Zašto vam je svejedno?!
Toliko je malo potrebno da živimo sa više ljubavi. Dajte i daće vam se….ne razmišljajte mnogo o tome, samo verujte…
Jednom prilikom sam se zapitala zašto ljudi koji nisu govorili sa osobom tokom njenog života dođu na njenu sahranu?
Da li je u pitanju griža savesti ili briga šta će reći drugi ljudi?
Sigurno nije u pitanju šta će misliti ili reći osoba koje više nema…
Poštujte svoje roditelje, najbliže, pružajte im ljubav… neko bi dao mnogo da može da provede samo još par trenutaka sa njima…
Нема коментара:
Постави коментар